Ana Mirković diplomirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Beogradu te je stručnjakinja na području verbalne i neverbalne komunikacije, odnosa s javnošću i digitalnih komunikacija. Također je direktorica za komunikaciju u poduzeću Razor d.o.o. te stručna suradnica velikog broja organizacija za komunikacije, PR i medije. Donosimo zanimljv i osvještavajući razgovor u kojem smo se dotaknuli - čega drugoga nego - komunikacija. Na sto načina.

Budući da su Vam komunikacije život i posao, prvo pitanje se odnosi upravo na njih - kako ste ušli u priču s komunikacijama? Kad su komunikacije prestale biti samo alat kojim se služite u svakodnevnom životu i počele biti i karijera?

Nakon završenih psiholoških studija, prvi posao koji sam dobila bio je na jednoj televiziji, gde su prepoznali važnost psihološke struke za uspešnu komunikaciju i dali mi posao u marketing odseku. Nakon toga sam se dodatno edukovala za Public communication, i od tada, vec 9 godina unazad samo dublje i dublje ulazim u komunikacijske teme. Do tada nisam razmišljala o komunikaciji kao nauci... Ona je bila svakodnevni alat. To je i najveća fora sa komunikacijom. Svi misle da znaju komunicirati. A kada bi svako makar malo radio na poboljšanju sopstvene komunikacije, tek tada bi mogli unaprediti svet oko nas.

Da, mnogi misle da je komunikacija samo govor, ljudima je pojam komunikacija zapravo apstraktan...

Kada držim predavanja o komunikaciji, često svojim studentima postavim pitanje: «Šta je za vas komunikacija? Ili koja je prva asocijacija kada kažem komunikacija?» Svi kažu razgovor, pa govor, pa izlaganje. I to govori o pogrešnoj direkciji i manjkavostima u znanju...To su samo segmenti uspešne komunikacije, a osnovni njen deo je PAŽLJIVO SLUŠANJE. To ih potpuno zbuni. Ljudi vole pričati, ali nisu spremni pažljivo slušati.

Smatrate li, prema tome, da bi se o komunikaciji i uz njih vezane medije trebalo obrazovati već djecu u školama? Postoje tendencije prema takvom obrazovanju...

Mislim da je to neophodno. Ljudi su sociološka bića, rađaju se sa jako izraženom potrebom da pripadaju zajednici i da komuniciraju sa okruženjem. I mnogi aspekti komunikacije su urođeni. Ali komunikacija kao veština se uči. A kad god pričamo o učenju, onda moramo biti svesni da je ono uvek lakše kada se započne na vreme.

Vi ste sami stručnjakinja na području verbalne i neverbalne komunikacije. Kako je usvajanje tih vještina utjecalo na kvalitetu Vašeg života i na Vaša iskustva s ljudima?

Imalo je snažan uticaj na kvalitet mog života. Pomaže mi da razumem mnogo bolje relacije među ljudima, kvalitet komunikacije među saradnicama, stavove prema meni... Mogu skoro nepogrešivo da procenim istinitost onoga što govore, iskrenost u pristupu, raspoloženja i stavove koje moji sagovornici i ljudi koje posmatram imaju. Verovatno ste već čuli da preko 90% utiska koji kreirate o nekoj osobi boji neverbalna komunikacija, a ispod 10% je ono što ona govori...
Kada pričamo o javnom nastupu, najčešće mislimo na sadržaj govora. Ali kakav ćete utisak ostaviti, zavisiće samo od toga koliko je vaša neverbalna komunikacija bila u korelaciji sa verbalnom. Možete da ispričate najdivniji govor na svetu, ali ukoliko je vaši gestovi, mimika, intonacija, držanje tela, pa i vaša garderoba ne podrže, bićete ocenjeni kao loš govornik...

Kako za dobro, ta znanja i vještine se mogu iskoristiti i za manipuliranje dojmovima ljudi o osobi koja zna te vještine... Svjesni smo toga u nastupima naših političara i drugih javnih ljudi.

Mogu se napraviti POKUŠAJI da se manipuliše... Oni jako vežbaju i rade mnogo na tome da usvoje i u nastupima koriste gestove koji sugerišu moć, snagu, autoritet... Malom broju njih uspe da nas izmanipuliše, jer kada postoji nekonzistentnost između njihovih reči i dela mi onda pričamo o ovome da su mnogo truda uložili, a efekat nije potpun.

Upravo bi nam veće znanje o komunikacijama moglo pomoći da se odupremo raznim komunikacijskim i medijskim manipulacijama...

Da, potpuno ste u pravu... Kada svojim studentima pričam o neverbalnoj komunikaciji, često pitaju: «Kako mi to sve da naučimo?» Kažem im: «Gledajući druge... Nije važno da svi postanemo savršeni oratori... Ali ovo znanje će vam olakšati da bolje razumete vaše okruženje, da lakše pratite odnose među drugim ljudima i svih njih prema vama.»

Mnogima je sam pojam komunikacija apstraktan, a kamoli znanost kao što je komunikologija. Kako izgleda jedan dan u životu direktorice za komunikaciju s klijentima? S čime se sve susrećete?

Ajoj. Trenutno imam i jednog klijenta sa kojim se NIŠTA ne razumem. Kao da komuniciramo na različitim jezicima. Jako je teško. Potrebno je prvo da potpuno spoznam kako oni razmišljaju, vide, percipiraju pa onda da za njih uradim najbolje strategije, što je lakši deo posla, a teži je ubediti ih da je baš to najbolje... Ljudi jednostavno veruju da znaju kako se komunicira i frustrira ih makar i mala mogućnost da u tome nisu najbolji. Na sreću, takvih je sve manje.

Znači, ljudi traže Vašu stručnu pomoć no često ne razumiju da to što im predlažete je najbolje za njih?

Takvi su retki, priznajem. Pre 5, 6 godina takvih je bilo mnogo.

Što je promijenilo situaciju?

Ana Mirković: Danas je mnogo lakše baviti se komunikacijom nego tada.
Mislim da se sada o ovome više priča... Zatim, svačija komunikacija je postala izloženija sudu javnosti, lakše je otpratiti kakve efekte ima to što neko govori, piše... Društveni mediji su primer. Tu su svi aspekti komunikacije izloženi sudu drugih ljudi i komunikacija je intenzivna, jako intenzivna i stalno dobijate feedback okruženja i možete lako otpratiti da li su razumeli šta ste hteli reći, kako su razumeli, ko je razumeo i ko nije.

Vaše mišljenje kao stručnjakinje - kako su društveni mediji utjecali na društvo u kojem živite?

Ana Mirković: Mislim da društveni mediji utiču na unapređenje komunikacije
jer vas stalno motivišu da u njoj učestvujete, da pratite efekte iste i na kraju krajeva da svakodnevno vežbate, a rekla sam već, komunikacija je veština koja se uči - što se više vežbe, to bolje.

Mislite da to razumiju i prosječni ljudi?

Ana Mirković: Mislim da mogu da razumeju... Mislim takođe da o tome ne misle baš puno, ali svaki čovek voli da je prihvaćen, hvaljen i da je cenjen u okruženju, a nužni preduslov je da dobro komunicira.

Biti prihvaćen, pa makar to bilo u obliku Like gumbića :)

Ana Mirković: :)

Da se vratimo na Vaš posao - radili ste s puno velikih i poznatih klijenata kao što su Zepter, Unicef, Vlada Republike Srbije, Ministarstvo omladine i sporta, Fruvita, Certus, Harvard klub Srbije, US Aid... Kakva su Vaša iskustva s njima, i koja je razlika u radu s velikim kompanijama i s malim kompanijama/klijentima - osim količine posla, odgovornosti?

Ana Mirković: Razlika je u pristupu... Veliki sistemi su zatvoreniji, malo rigidnije definisani, sa puno odrednica koje morate poštovati kada komunicirate interno i externo. Manji sistemi su fleksibilniji.

Pretpostavljam da više uživate u ovim manjima...

Ana Mirković: Meni je podjednak izazov rad i sa malim i sa velikim sistemima.
Zavisi od posla... Ja zaista ne delim po veličini sistema već po atraktivnosti i kreativnosti posla...

Predavačica ste na Programu ILM u Londonu. Koliko je osobama koje se bave komunikacijama bitan kontakt s inozemstvom, koje je ipak u području komunikacijskih znanosti ispred naših zemalja?

Ana Mirković: Jako mi je važan taj aspekt komparacije pristupa komunikaciji ovde i tamo... Kao predavač na tom programu, ja radim predavanja ovde, u Srbiji, ali po kriterijumima koji su definisani tim programom.

Možete li napraviti komparaciju?

Ana Mirković: Mogu, naravno... Važnost komunikacije je u inozemstvu shvaćena davno i na unapređenju iste se mnogo radi. Mislim da kada komunikaciju prihvatite kao nauku i kada je tretirate kao nauku i kada imate bezbroj prilika i mogućnosti da je proučavate, onda dobijate sistematizovano znanje o modelima komunikacije, važnosti poznavanja ciljnih grupa, važnosti pravilnog definisanja poruka, važnosti odabira kanala komunikacije, važnosti dobijanja feedbacka itd.

Tako je u svetu... Kod nas je sve još uvek na nivou stvaranja kampanje: «Komunikacija je važna i zašto je ona važna»... Tragamo za modelima da javnost ubedimo da je važna...pa da tek onda krenemo da o njoj učimo.

No to se mijenja... s nadom da ćemo uhvatiti korak s inozemstvom.

Ana Mirković: Puno se menja i to je optimisticno saznanje.

Kad su u pitanju žene i komunikacije, nekako se smatra da su žene jače kad su komunikacije/komuniciranje u pitanju. Kakav je omjer spolova u Vašoj branši? Jesu li komunikacije femeninizirano zanimanje?

Ana Mirković: Profesor Korać sa Filozofskog fakulteta u Beogradu je govorio da, na žalost, autoritet jedne profesije opada kada u nju uđe puno žena... Ne u njegovom ili vašem ili mom sistemu vrednosti već to društvo tako percipira. Mislim da je više žena u komunikacijama...I mislim da je to dobro.
Fiziološki, žene imaju većih predispozicija da budu bolje u komunikaciji.

Mnogo više zona u kori velikog mozga je aktivno kada žene prate relacije među ljudima, nego kod muškaraca. Žene mnogo bolje tumače neverbalne znake komunikacije. Mnogi muškarci su skloni da kažu da su njihove žene intuitivnije, a zapravo se radi o njihovoj sposobnosti da analiziraju konzistentnost verbalne i neverbalne komunikacije.

To je doista nefer predodžba, budući da su društveno važna zanimanja kao na primjer učiteljska/profesorska sve više predmet kojem se okreću žene...

Ana Mirković: Ne, to je jednostavno tako... tako pokazuju istraživanja, bar u Srbiji. Kod nas u Beogradu, najeminentniji je Elektrotehnički fakultet, a pre 20 godina bio je Filozofski, naročito odel za psihologiju, ali kada su ga žene preplavile, on je izgubio primat.

Ista je situacija i u Hrvatskoj. No sve više djevojaka se odlučuje i za tehnički studij...

Ana Mirković: Ali to je i dalje jako mali procenat. To je loše, ali mi smo još uvek društvo koje nije prihvatilo jednakost polova.

Što će biti kad djevojke preplave sve fakultete? :)

Ana Mirković: To će biti neko novo vreme, kada ce žene pokazati da reputacija nauke ne zavisi od pola.

Neko bolje vrijeme. Kad smo kod ženske suradnje, u 11. mjesecu ćete nastupiti kao predavačica na konferenciji «Web::Strategija 12 - Tajne marketinških agencija», zajedno s kolegicom Anom Jovanović. Kako je došlo do te suradnje?

Ana Mirković: Anu poznajem već duže vreme. Naše firme surađuju jako uspešno jer se bavimo digitalnim komunikacijama, pa smo iz iste branše... Ona ima velikog iskustva na netu. Osmislila je i realizovala velike projekte i jako dobro poznaje strukturu korisnika neta. Ja se, sa druge strane, više bavim komunikacijom, u poslednje vreme posebno onom preko društvenih mreža.

Stvarno mislim da će to biti jako zanimljivo predavanje. Tema je široka, ali mi imamo dva fokusa i želimo da otvorimo mnogo pitanja. Na neka ćemo dati odgovore, a neka ćemo ostaviti da kod publike izazovu kognitivne konflikte. Oni (publika) vas uvek pokrenu na razmišljanja i oni jedino dovode do pravog razvoja ideje.

Zvuči poticajno i zanimljivo. Za kraj razgovora, molim Vas za jednu poruku čitateljima - što je najvažnije u komunikaciji u privatnom i poslovnom životu?

Najvažnije je imati ideju, definisati je kao cilj i naći mehanizme za dostizanje. U komunikaciji i u životu. I osvestite važnost komunikacije. Od nje zavisi kako će vas ljudi doživeti. A posebno mislite o neverbalnoj, jer ono što činite govori toliko glasno o vama da drugi najčešće neće ni čuti ono što pričate... ;)